Ово jе прича о Александри Jовановић, талентованоj младоj Врањанки, коjа jе у свет књижевности, позоришта и уопште креативног стваралаштва закорачила крупним корацима. Рођена jе у Врању 1996. године и након завршене Гимназиjе „Бора Станковић’’ школовање наставила на Факултету драмских уметности. На одсеку за драматургиjу дипломирала jе 2019, а годину дана касниjе и мастерирала. Тренутно jе на докторским студиjама, на смеру драмске и аудиовизуелне уметности, такође на Факултету драмских уметности у Београду. Година 2020. за Александру jе била веома плодоносна, jер се окитила броjним наградама и признањима у области књижевности, издвоjивши се на књижевном небу Србиjе као нешто сасвим ново и другачиjе. Желели смо да сазнамо, пре свега, како jе открила љубав према читању и писању и  зашто се определила за ФДУ и драматургиjу, jер чињеница jе да ниjе чест случаj да се млади из унутрашњости баве овим позивима.

„Мислим да jе извесно да свако ко упише, у овом случаjу Факултет драмских уметности, али и било коjу академиjу за уметност, у Србиjи или региону, поседуjе одређене квалитете и вештине, ма одакле да jе дошао. Нама из унутрашњости пут jе тежи, jер jе култура као и многе друге делатности, централизована и ограничена на престонице и веће градове. Из тога произилази оно уверење да су студенти из унутрашњости упорниjи и радозналиjи. Ипак, jа на то не гледам као на комплимент, већ као нужду. Просто, мора се бити такав да би се макар досегла почетна предност коjу имаjу други. Моjа љубав према писању и читању, постоjи, чини ми се, одувек и на њено неговање утицале су броjне ствари током одрастања. На ове делатности гледала сам као на будућу професиjу, не хоби и мислим да jе то управо било одлучуjуће’’, почиње своjу причу Александра. „Занимљиво jе што сам, као и већина, познавала смерове на Филолошком факултету, jош у основноj школи, а за ФДУ сам чула тек у првоj години средње, што jе jош jедан доказ о необавештености и пристизању информациjа у градове унутрашњости. ФДУ jе, за разлику од смерова где се изучава књижевност као наука, занатски факултет и његово главно обележjе jе пракса. Мене jе занимало писање, конкретно у позоришним, филмским и телевизиjским облицима, мада су романи остали моjа прва љубав, желела сам да одем на место где ћу стећи знања и вештине писања уз теориjу наравно, а да то не буде изучавање са дистанцом. Такве су биле моjе потребе и њих сам испунила, али то не важи за све. Многима одговара програм на Светскоj књижевности на пример и многи писци излазе са Филолошког и сличних факултета. Додала бих ипак, да jе за неког, кога првенствено занима седма уметност, ФДУ или нека друга академиjа са сличним програмом, ипак прави избор’’, наглашава ова талентована девоjка коjа се прошле године окитила престижном наградом за песничко стваралаштво „Млади Дис’’ и наградом Политикиног забавника за наjбољу књигу намењену младима, за роман „Црна птица’’.

Овим романом Александра Jовановић jе постала наjмлађи добитник награде Политикиног забавника за 42 године њеног траjања, међу чиjим лауреатима су веома призната имена српске књижевности попут Гроздане Олуjић, Милована Витезовића, Светлане Велмар - Jанковић, Љубивоjа Ршумовића, Моша Одаловића и многих других.

„Поређење са неким као што jе Гроздана Олуjић на пример, може бити веома варљиво. Ипак сам на почетку стваралаштва и имам jош много да научим. Лепо jе и ласкаво моћи рећи: Добила сам награду коjу jе добио таj и таj, али награде, колико год важне биле, стално треба правдати. То jе диван изазов и на њему сам захвална. Мени лично, награде су донеле огромну радост и потврду да ово што радим, ипак има неког смисла. За кариjеру ћемо тек видети, будући да jе од jедне награде прошло мање од jедне године, а од друге тек месец дана’’, каже Jовановићева. На нашу констатациjу да су се она и њена „Црна птица’’ са наградом Политикиног забавника нашле на скоро свим порталима и рубрикама коjе се баве културом, Алесандра каже да пажња свакако приjа и да би лагала када би тврдила да ниjе тако. Ипак, додаjе, све jе то само подстицаj за даљи рад. Тренутно ради на више проjеката и има jош толико у глави, тако да нема времена за задржавање и одмарање. „Писање jе леп посао, али га то не чини мање захтевним’’, истиче она.

Иако jе многе одушевила чињеница да се Александра, за разлику од великог броjа младих људи, вратила у родни град и почела професионално да се остваруjе у врањском театру, она наглашава да jе њен повратак у Врање само делимичан. „Jош увек примарно живим у Београду и тако ће наjвероватниjе остати. У своj родни град се радо враћам, а рад у нашем позоришту jе велика и дивна ствар. Радуjе ме што сам део “куће” коjу сам заволела jош у детињству и што могу да учествуjем у њеном расту и обликовању. Некако jе било природно да кренем од места где сам одрасла, то jе добар подсетник за будућност. Мишљења сам да људи треба да негуjу то парче земље, одакле су потекли, макар и да су преко океана’’, истиче Александра. Када су планови за будућност у питању, ова млада и талентована Врањанка каже да jе тренутно фокусирана на рад у позоришту и на факултету, као истраживач приправник. Затим, ту су саме докторске студиjе, писање новог романа и збирке песама, а остало, како каже, кад стигне.

„Волела бих да сви млади пронађу начин да не сумњаjу у себе и своjе жеље. Знам да jе то дуг и често мукотрпан процес, jер су на сваком кораку препреке. Волела бих да, уколико су те жеље нешто ван “уобичаjног” спектра, не одустаjу од њиховог остваривања и да знаjу да су њихове потребне валидне и да увек заслужуjу поштовање и разумевање’’, поручуjе  младима за краj Александра Jовановић, књижевница и драматуршкиња из Врања.