У оквиру обележавања 4. октобра, Дана ослобођења Врања у Првом светском рату, крај Спомен костурнице на Шапраначком гробљу, одата је пошта страдалима из Врања и околине.

О страдању српског народа говорио је градоначелник др Слободан Миленковић.

„Док стојимо пред симболом који сведочи о синовима страдалницима, одајемо почаст онима чија су имена заувек уписана у темеље слободе наше нације. Онима, који су храбро стали пред много јачима од себе, инспирисани идејом о ослобађању и уједињењу понижених и обесправљених. Онима, који су напуштајући свој праг, отишли у вечност која им припада.

Не заборавимо и чињеницу да је српски народ преживео и један од највећих егзодуса модерног времена. Албанска голгота била је историјски тренутак нестварне патње и страдања.

Према појединим изворима, на пут спасења, преко црногорског крша и албанских клисура, кренуло је око 400.000 војника и цивила. Међутим, око 250.000 душа није дочекало крај свог мучеништва. И управо тада, као небројано пута у историји, српска се војска поново рађа. Из пепела. Готово из ничега, поново се рађа војска ослободилаца, пред чијим налетима, једна за другом, падају хорде освајача, затечене и избезумљене. Понижене од стране српских сељака и голобрадих младића, који су јурили, тамо далеко, где цвета лимун жут. Јер је тамо била Србија и њихов једини пут.

Драги пријатељи,

живимо у суровом цивилизацијском тренутку, који карактеришу бројни покушаји фалсификовања историје. Покушавају да од џелата направе жртву. Србија никада у својој историји није водила освајачке ратове. Истина је, међутим, потпуно другачија. Срби су само хтели да сачувају своја хиљадугодишња огњишта, која су одувек била уцртана у мапама јачих и моћнијих. Оних жељних туђега сунца. 

Зато нам сени наших прадедова, сени са Цера и Колубаре, Крфа, Вида, Кајмакчалана, Ристовца и Сурдулице, попут невидљивих  светионика, показују пут којим морамо ићи. То је пут неговања културе сећања, пут вере и саборности, слоге и сагласја. То је једини пут којим ћемо сачувати нашу душу и наше постојање. Нашу Србију.

Јер, како је већ писао Алекса Шантић:„И свуда гдје је српска душа која, тамо је мени отаџбина моја,  мој дом и моје рођено огњиште“.

Драги пријатељи, поштовани суграђани, још једном вам честитам 4. октобар, Дан ослобођења Врања у Првом светском рату. Живело Врање, живела Србија“, рекао је у свом говору градоначелник Врања др Слободан Миленковић.

У име Удружења потомака ратника ослободилачких ратова Србије до 1918. говорила је председница Удружења Оливера Ђорђевић. „Морамо да се сећамо наших храбрих предака. Човек умире два пута, једном кад умре, други пут када га нико више не помиње. Ми имамо обавезу да увек помињемо све наше жртве. Зато им одајемо почаст и уз литургију и свеће испраћамо у њихову рајску кућу“, рекла је Оливера Ђорђевић.

На Спомен костурницу, венце и цвеће положили су градоначелник Врања др Слободан Миленковић са сарадницима, командант Четврте бригаде Копнене војске пуковник Срђан Главоњић са сарадницима, заменик председника градске општине Врањска Бања Марко Николић, делегације ПУ Врање, Центра БИА Врање, Удружења потомака ратника ослободилачких ратова Србије до 1918. године, СУБНОР-а, Покрета ветерана, Српских ратних ветерана, Војних пензионера као и ученици средње Хемијско – технолошке школе, у име  средњих школа.

Помен погинулима служио је архиепископ и митрополит врањски г-дин Пахомије са свештенством.

У програму су наступили Градски мешовити хор, под вођством Александре Савић, чланови оркестра Музичке школе „Стеван Мокрањац“ Милан Стојановић и Александар Павловић и глумац врањског Позоришта Никола Стојковић.